SVETOPAVLJE

Ova hranljiva i puna vitamina salata zgodna je jer se može jesti tokom čitave godine. Za rukolu (rikulu) važno je da je kupimo na pijaci, domaću, a ne onu sitnu bezukusnu uvezenu iz Italije, jer u tom slučaju salata neće ličiti ni na šta.

Sastojci
1 veći koren celera
100 grama rukole
20 grama pinjola
1 manji limun (ako je sočniji, dovoljno će biti pola)
so, biber, svež peršun
1 kašika maslinovog ulja
 

Priprema
Oguliti i izrendati celer, iseckati rukolu, dodati sve ostale sastojke i dobro promešati. Limunov sok ne služi ovde samo kao začin već i da spreči celer da potamni. Pinjoli su skupi čak i u ovako malim količinama i bez obzira što će dati poseban ukus ovoj salati, može i bez njih.

Uvod

Trebalo bi najverovatnije napisati veliki i opširan naučni rad kako je došlo do ovog recepta, očito novijeg datuma, da bismo saznali ko je prvi počeo, ko je kako razradio i na kraju šta je uopšte ovim postignuto. 
Odmah da vam kažem, verovatno ne mnogo. Rižoto je postalo izuzetno popularno jelo poslednjih dvadesetak godina zbog činjenice da su sa svih strana krenuli da nas obasipaju informacijama da su testenine, brašno, krompir i ostali izvori ugljenih hidrata koji se tradicionalno služe uz zapadnu kuhinju, nešto najgore na svetu - što će reći: nisu zdravi, povećavaju nivo holesterola, a što je najgore - goje!
Na stranu što su ove tvrdnje vrlo nepotkrepljene, naročito ako se stvari posmatraju iz šireg ugla, nutricionistički komparativno i naučno utemeljeno, pirinač tj. riža, iako isto tako bogat izvor ugljenih hidrata, verovatno je stekao veliku popularnost zahvaljujući pre svega japanskoj kuhinji nad kojom se razvio oreol najzdravije i najmanje gojaznom. Obaška što je i ova tvrdnja prilično diskutabilna jer je japanska kuhinja veoma širok pojam koji obuhvata i recimo hranu za potrebe sumo-rvača, pa i najveću tradicionalnu japansku sirotinju koja je bila prinuđena da stvori jela kao što su suši i miso supa, ali i terijaki sos i sukijaki, na kraju se dogodilo to da je najbliža imitacija japanske kuhinje pronašla sebe u isto tako tradicionalnom mediteranskom jelu - rižotu. A sve zbog pirinča i ni zbog čega drugog, jer veza između japanskog, pa i kineskog, pripremanja pirinča sa rižotom jedva da postoji.
Čak se ne radi ni o istoj vrsti pirinča, s tim da se ovaj problem rešio globalizacijom. Danas možete na svakoj tački zemljine kuge naći skoro sve najosnovnije vrste riže.
Jelo koje danas predstavljamo, zapravo je smušena kombinacija svega pomenutog, ali zavređuje dovoljno pažnje da ga objavimo. Ipak, pre početka svega, treba napomenuti da je ovo jelo nastalo na neki neoficijelan način, sasvim sigurno kroz potrebu da se u rižoto koji za osnovu obično ima ili ribu ili povrće ili oboje, uvede i meso. Surfajući po internetu, naići ćemo na nevelik broj ovog recepta, a moglo bi se tačno i utvrditi ko ga je prvi smislio. Kogod to bio, a verovatno se radi o Nemcu ili Mađaru, ovo je pokušaj da se ovaj noviji recept malo dovede u red jer već za početak sadrži kontradikciju - mediteransko jelo koje je mešavina slanog i slatkog, a to je nešto što mediteranska kuhinja ne samo da ne poznaje nego sa gnušanjem tvrdoglavo odbija. Zbog toga, ova varijanta ne sadrži šećer.

Sastojci za dve-tri osobe

300 grama bifteka (može i ramsteka)
2 kisele zelene jabuke
200 grama pirinča/riže
1 glavica crnog luka srednje veličine
2 čena belog luka
1 dl maslinovog ulja
malo limunovog soka
50 grama maslaca
1 dl crnog vina (najbolje neki merlo ili slično)
2 kašičice sirćeta (aceto balsamico, najbolje)
1 parče junećeg mesa za supu (oko 300 grama s kostima)
- šargarepa, celer, biber, so, peršun i ako se zadesi sveže nane i origana

Priprema

Kao što tako obično biva kod jela u nastajanju, priprema može delovati za početak komplikovano. U verzijama ovog recepta koje su dospele na srpski i hrvatski internet (ovde i ovde) deluju prekomplikovano, ne samo zbog toga što su preslikane verzije kombinacije slanog i slatkog nego što zahtevaju kulinarsko umeće koje zahteva previše koncentracije, a ni za čim od svega toga nema potrebe. U obe varijante ova dva jela uključuje se po 100 grama šećera i karamelizacija jabuka, što nisam probao, ali ne vidim čemu bi sužilo. Jabuke sam ostavio, ali šećer izbacio. Osim toga, uveo sam drugačiji način pripreme bifteka, mnogo bliži našem poimanju ukusa.
Prvo napravimo običnu goveđu supu koja će nam poslužiti kao osnovni temeljac (postoji pravilo da je rižoto onoliko puta bolja koliko temeljaca sadrži, mada optimalno tri, a temeljci su tečnost koju pirinač upija priikom kuvanja).
Sad počinje ono što ovaj recept čini ne samo čudnim nego i zavavnim. Jabuke ogulimo, iseckamo na kockice i ubacimo u provrelu supu i zatim je je skinemo s vatre.
Biftek iseckamo na prutiće, naviše do 1-1,5 cm debele, i ubacimo ga tako iseckanog u soja i vuster sos i četvrtinu isceđenog limuna da odstoji petnaestak minuta, taman dok kuvamo rižoto.
U neki pogodan lonac, može i vok, stavimo da se na maslinovom ulju proprže crni i beli luk, sitno iseckani, a zatim dodamo pirinač na jedno pet minuta da pocakli. Najbolje odmah dodati biber po želji. Posuda će se prilično ugrejati i jako će se obradovati prvoj količini supe - pravilo kaže: duplo više tečnosti u odnosu na pirinač, ali to vrlo teško funcioniše zavisno od vrste pirinča, jačine vatre, gustine tečnosti i još mnogo toga, tako da je preporučljivo da tih 17-18 minuta provedemo neprestano mešajući rižoto i dodajući supu, vodu i vino, u ovom slučaju izbegavajući kockice jabuke.
E sad. najbolje posudu sa rižotom privremeno skloniti s vatre da se ne zbunimo, a u drugi tiganj staviti maslac i ubaciti kockice jabuke da se proprže, odnosno prodinstaju, oko 10 min. Njima dodati svež peršun pred kraj prženja, sirće i limunov sok.
Zatim ih ubacimo u rižoto, a u istom tiganju i u istoj masnoći propržimo biftek, vrlo kratko, jer i u ovom slučaju ostaje pravilo da je biftek najbolji kad je što manje pečen ili pržen. Ne treba ga soliti jer je dovoljno začinjen sosovima (možda treba reći da je vuster sos isti onaj koji mnogi pogrešno zovu vorčester, na čemu im ne treba zameriti jer se na engleskom zaista mnogo nelogično piše).
Vratimo posudu s rižotom, nastavimo s dolivanjem supe, dodamo crno vino, probamo da li je pirinač skuvan (trebalo bi da jeste) i onda dodamo biftek i zajedno mešamo najviše još 3-4 minuta.
Ovo što vidite na slici začinio sam i ukrasio svežim origanom i nanom, što nije obavezno, ali daje neku lepu svežinu ovom jako sočnom jelu. Sigurno bi se dobro uklopio i bosiljak.
Deluje kao preveliki napor, ali isplati se, naročito ako se neko doseti da još malo usavrši ovo jelo. Ja sam, na primer, otkrio da je dodavanje sirćeta jabukama pred kraj prženja previše. Nema potrebe za tim jer se ukus sirćeta na kraju suviše jako oseća, a kiselost jabuke skoro potpuno gubi.

Napomena: ovo bi zapravo trebalo da stoji na blogu Leposava, ali ne mogu da se setim šifre.

Leposavin dnevnik

Ulica Sajma knjiga 2011.

Kao što je opštepoznato, nekada davno, čak do dvadesetih godina XXI veka, ne samo u Srbiji nego i u celom svetu postojale su knjige. Danas se malo zna o tome kako su one izgledale, šta je u njima pisalo, ko je smeo da ih piše, ali se svi istoričari slažu da je postojala i čitava grana industrije koja se zvala književnost, a neke od tih knjiga koje su zapravo bile kao neke priče u dugoj formi i zvale se romani ili čak zbirke priča, bile su obavezne za čitanje čak i u školama i na fakultetima. Među njima je bilo i veoma slavljenih i hvaljenih knjiga za široke narodne mase, a poneke su se i ozbiljno proučavale, kao što se danas, na primer, proučava istorija čestica za automatsko vaspitavanje i prilagođavanje društvu. Postojala je i poezija, grana književnosti o kojoj se danas gotovo ništa ne zna jer nijedan istoričar ne ume da objasni čemu je služila. Postoje samo neka nagađanja, ali to je zapravo potpuno nebitno.

Kakogod, ono što je izvesno je da su tada te knjige objavljivane i štampane na papiru pa je svako mogao da ih bez ikakvog kažnjavanja legalno kupuje u radnjama za knjige, a što je još neverovatnije, u tim knjigama moglo je da piše apsolutno sve bez ikakve cenzure, a pojedini izdavači (to su bili ljudi koji su posredovali između pisaca i prodavaca) su dozvoljavali i knjige koje su imale potpuno politički nekorektne sadržaje... Što je najgore, za čitanje tih knjiga nisu bili potrebni ni kompjuteri, ni komunikatori niti bilo koja druga pomoćna sredstva pa je mogao da ih čita svako, pa i najprostiji i najsiromašniji svet. Doduše, to nije trajalo dugo. Taj trend konačnog stajanja na put ovoj blasefemiji i monstruoznosti doba pre početka apsolutnog liberalizma prilično je brzo ugušen s početkom baš 2011. godine, po kojoj se i zove ulica u kojoj živi Dalibor, momak moje koleginice Kondolize s faksa. Koliko je to vreme bilo izopačeno i nakaradno možemo ilustrovati apsurdom da su lekovi kao što su heroin, kokain pa čak i marihuana bili zakonom zabranjeni, dok je istovremeno svako mogao da piše o čemu god želi i da iznosi svoje stavove (slično kao danas na kontranetu), pa čak na tome i zarađuje.

Konkretno, u Beogradu je do te 2011. godine postojao čak i Sajam knjiga! To je bilo kod tadašnjih najnižih slojeva društva u ionako do krajnosti primitivnom srpskom narodu zabava za široke narodne mase, otprilike nešto kao gladijatorske borbe u Starom Rimu ili danas grupni seks preko kontraneta. Čak su i najviši državnici i crkveni poglavari posećivali te manifestacije da bi održali kontakt s narodom.

No, te godine dogodila se prekretnica na inicijativu nekog nemačkog državnika koji se po najvećem broju izvora zvao Farenhajt, a iza njega se često navodi broj 451 što ne znam da li ukazuje da je bio car ili mu je to bio niknejm na ondašnjem „fejsbuku“. Kakogod, uz pomoć ekspertskog tima u kojem su bili najveći svetski eksperti za uklanjanje ove monstruozne industrije, a na čelu sa tadašnjom Liberalno-demokratskom partijom (danas Savez liberala Srije), na čijem se čelu nalazio isti onaj Čeda čiji spomenik danas krasi glavni trg u Ovči, na lukav način je jednog od svojih najsposobnijih članova inkorporirala među pisce. Izvori navode da je rodom bio iz Svetozareva koje se tada zvalo Trešnjevina ili Jagodina, nisam sigurna, ali se ostali podaci o njemu gube jer je imao neko suviše često ime i prezime. Dakle, taj „pisac“ putem Međunarodnog centra za civilizovanje Srbije, ubačen je i u samu organizaciju Sajma na taj način da iz pozicije sive eminencije upravlja tom manifestacijom. Pošto je to bila jedna od uobičajno kriznih godina za Srbiju, da bi se smanjio broj posetilaca, drastično je povećana cena ulaznice, što ti najniži slojevi nisu mogli da priušte, ili su mogli, ali zbog toga nisu mogli da kupuju knjige. Drugi lukav potez bio je povećanje zakupa štandova za izdavače, izlagače i knjižare. Verovatno po instrukcijama gospodina Farenhajta koji je sastavio čitavu strategiju, računalo se da se radi o prilično naivnim i glupim ljudima koji će pristati i na ogromnu cenu zakupa u nadi da će uspeti nešto da zarade. Tako se i dogodilo. Svi do poslednjeg su zagrizli udicu i pojavili se na tom sajmu.

Naravno da je ova sramna manifestacija bila vodeća baš u Srbiji na celom Balkanu, pa je bilo važno krenuti baš od nje kako bi slične prestale da se održavaju i u okolnim zemljama, jer bilo je sličnih, ali manjih, čak i u Hrvatskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji, Grčkoj pa i u skoro svim evropskim zemljama, a neki izvori, doduše na kontranetu, navode da je jedan postojao čak i u Nemačkoj.

Dotični „pisac“ iz Svetozareva, inače odlični poznavalac tadašnjeg mentaliteta najnižih društvenih slojeva i vrsni političar, ubacio je svoje ljude u sve strukture tadašnjeg sajma, pa i u žiri koji je mudro bio sastavljen od većine iz njegove stranke koji je mogao samim tim da preglasa druge članove koji su tu bili više kao maska. Tako se dogodilo da je izdavačka kuća za koju je on sam objavljivao te svoje knjige (a pretpostavlja se da ih nije pisao on nego neki poznavalac iz inostranstva, a neki izvori pominju i izvesnog Arsenića) te godine dobila glavnu nagradu, dok su i sve ostale podeljene izrazito korektnim knjigama i izdanjima (ako je tako nešto tada uopšte moglo da postoji).

Na taj način izvojevana je neverovatna pobeda slobode i civilizovanja, i to dvostruka. Od ogromne zarade koju je Sajam stekao te godine, finansirana je fascinantna istorijska kampanja tadašnjeg LDP-a zahvaljujući kojoj su uspeli da osvoje vlast već u martu sledeće godine i do dana današnjeg je sačuvali. Drugo, zbog totalnog debakla u tog grani industrije, izdavači i knjige koprcali su se još nekoliko godina, ali ubrzo su knjige prestale da se proizvode tako da već sledeće godine sajam knjiga nije održan, što je faktički značilo da se Srbija te pošasti zauvek rešila jer je to omogućilo njihovo definitivno stavljanje pod zabranu 2023. godine, u čemu smo opet cupkali za Evropom jer su tamo knjige zabranjene četiri godine ranije.

Ovo je bio jedan od retkih svetlih događaja u srpskoj istoriji i ja sam veoma ponosna što se to dogodilo, ne zato što sam i sama poreklom Srpkinja, nego zato što se pokazalo da smo u pravu svi mi kada kažemo da Srbi i Srbijanci bez pomoći pametnih ljudi iz Evrope i Amerike ništa normalno ne bi mogli da urade.

Ovo je mala prigodna mešavina engleske i mediteranske kuhinje. I rozbif i raštan-kupus (kao jelo, ne kao biljka) nekako su zatvoreni u stroge okvire pripremanja. Ajde malo to da razbijemo.

Sastojci
1 kg raštan kupusa
600 grama bifteka
100 grama rukole
3 čena belog luka
3 kašike maslinovog ulja
so, biber

Priprema
 Najpre očistite raštan, tj. odstranite mu žilave delove s listova i stavite ga u ključalu i posoljenu vodu da se kuva oko 20 minuta (ovo važi za raštan u listovima, mladi nerascvetali raštan neće se skuvati ni posle 3 sata). Biftek posolite i pobiberite (dobro dođe jako puno bibera, biftek ga prosto obožava). U originalnom receptu za pripremanje rozbifa, trebalo bi ga namazati i senfom, ali u ovoj kombinaciji bolje ne. Iseckajte beli luk. Nabacajte iseckani raštan u posudu u kojoj ćete peći, pospite belim lukom, preko toga stavite biftek i stavite u zagrejanu rernu na 250 stepeni ne na više od 15 minuta. Rozbif nije rozbif ako nije krvav. 

Pošto je rozbif ispečen, a raštan dopečen i postao blago hrskav, pospite sve rukolom (rikulom), zatim narežite na tanje parčiće i servirajte.
Ovo jelo ne samo da je izuzetno ukusno i lako za pripremu, nego je još i dijetalno (uz sve ovo, retko ko će osetiti potrebu za hlebom). Idemo!

O "ludoj vodi" što je prevod od "acqua pazza" prilično se piše u zadnje vreme. Čak i na ovom blogu postoji jedan post posvećen ovom ludačkom jelu, lakom za pripremanje a divnom za uživanje. Luda voda se zove zato što ljudi posle pojedenog obroka ludački umaču hleb u ostatke jela, u moču koja ostane. Meni je danas usfalilo hleba i hteo sam da poludim.
Ono što me u originalnom receptu i ostalim varijacijama intrigiralo bilo je kako tu ludu vodu napraviti zaista ludom pošto se najpre napravi kao neka vrsta povrtne supe s puno paradajza, pa se tek na kraju doda riba da se ne bi raskuvala. A onda mi je palo na pamet rešenje... Jednostavno, pre nego što ubacimo ribu u vodu, od te iste ribe napravićemo riblji bujon, pa umesto u običnoj vodi i vinu napraviti temeljac.
Ovu ludu vodu napravio sam s kozicama (gamborima) koji su iz nepoznatih razloga sve skuplji i skuplji, ali za ovo jelo biće dosta 300 grama, s tim da bi dobro došle i dve škarpine. Idemo:

Sastojci:
1 glavica crnog luka
1 čen belog luka
1/2 kila paradajza
2 dl belog vina
1 dl maslinovog ulja
1 veza peršuna
2 očišćene škarpine srednje veličine
300 grama kozica (srednje veličine, da ne budu ni škampi ni gamborčići)
so, biber, tabasko ili neki drugi ljuti sos

Priprema:
Najpre očistimo kozice od ljuske i glave... (na pijacama i u marketima uglavnom se prodaju skuvani, ali vodite računa da budu sveži) a ljuske i glave, još dok ih čistimo, ubacujemo u proključalu i posoljenu vodu, da ne gubimo vreme. Znači, ostaju nam samo repovi (neki zagriženi ljubitelji kozica vade i meso i ikru, kad je ima, iz glave).

U drugi lonac stavimo škarpine da se kuvaju i ostavimo ih tako dok voda ne proključa. Tako polukuvane odvojimo ih od kostiju i od glave. Kosti i glavu ubacimo u istu supu u kojoj se kuvaju ljuske od kozice. Taj bujon ostavimo poklopljen na dvadesetak minuta na jačoj vatri, dok malo ne uvri i dok ne dobije snažan ukus na ribu.
Kad je to gotovo, u šerpi na maslinovom ulju propržimo na listiće isečen crni luk i ubacimo čen belog luka. Kad požute, ubacimo so, biber, na kockice isečen paradajz (najbolje čeri pošto je pravi paradajz skoro više nemoguće naći, a još nisu izmislili hibrid čerija koji nema ukus i miris), vino i proceđenu supu koju smo napravili. Ostatke ribe možemo da bacimo. 
U većini recepata navodi se ljuta aleva paprika, ali meni dodavanjem toga sve to počinje malo previše da liči na riblju čorbu od rečne ribe pa sam to zamenio tabaskom ili nekom dobrom lutenicom. Dodati i pola veze sitno iseckanog peršuna. Ostatak ćemo sačuvati da svako u svoj tanjir stavi malo svežeg. Posle dvadeset minuta krčkanja, probamo polugotovu ludu vodu i proverimo da li je dovoljno slana, ljuta i ukusna. Možemo je proglasiti gotovom ako već tad dobijemo želju da umočimo parče svežeg hleba.
Tek tada dodajemo repove kozice i ribu bez kostiju isečenu na parčiće i ostavimo tako da se kuva najviše 5 minuta, mada je i to previše jer ćemo imati želju da zagrevamo ovo jelo dok ga potpuno ne pojedemo, a svakim novim zagrevanjem riba će se sve više raskuvavati. 
Poslužiti uz belo vino ili špricer. Ovo je letnje jelo sirotih italijanskih ribara s juga.

Bigos je tradicionalni poljski specijalitet i jede se kao kod nas sarme, u mračnim zimskim danima. S tim da su u Poljskoj zime oštrije i hladnije pa je i bigos hranljiviji i oštriji od sarmi. Po vrsti jela ipak više podseća na naš podvarak, a po načinu pripreme i svrsi na sva jednostavna sirotinjska jela koja su spasila milione ljudi od gladi.
Kao i ostale vrste široko rasprostranjenih jela ima milijardu varijanti. Ja ću ovde staviti onu koja mi se najviše sviđa. Ovo je ujedno malo bogatija verzija ovog jela.

Treba nam za četiri osobe (po dve porcije svakom, podrazumeva se):
- 1/2 kg kupusa ribanca (u Poljskoj se ne čuva preko zime kupus u listovima i glavicama tako da se podrazumeva - kiseli kupus je uvek ribanac).
- 1/2 kg svežeg kupusa
- dve kobasice, poljske, naša najadekvatnija zamena bila bi levačka ili sremska.
- 300 grama (može i više) slanine.
- 300 grama (može i više) svinjskog mesa, najbolje od filea ili pečenice, ali može i od buta.
- 100 grama sušenih gljiva (u Poljskoj se one tradicionalno čuvaju preko zime, najčešće vrganji, lisičarke, razne vrste šumskih šampinjona, a u zadnje vreme i ši-taki i sunčanice).
- veća glavica crnog luka.
- dva čena belog luka
- dva lista lovora
- so, biber

Način pripreme:
U poveći lonac stavimo kiseli kupus, dolijemo kipuće vode i ostavimo da se kuva oko sat vremena. Za to vreme sitno iseckamo svež kupus, dodamo mu sušene gljive, lovorov list i beli luk, neiseckan, samo da dâ ukus.
U odvojenu posudu iseckamo crni luk na listiće, na kockice iseckamo kobasice, meso i slaninu. Ono što će nas malo začuditi u originalnom receptu je da sve ovo stavimo u vodu da se kuva, a da pre toga ništa ne propržimo. Ja ipak malo propržim sve to na malo ulja i to maslinovog, pa tek onda dodam vodu da se kuva. Oko pola sata, da meso omekša.
Na kraju sve to pomešamo, ubacimo najpre svež kupus sa dodacima, zatim meso s lukom, promešamo i ostavimo na blažoj vatri da se kuva još oko 40 minuta, da uvri (ali ne mora, možemo ga vaditi šupljačom). Dodati soli i bibera. Pazite, slanina i kobasice, ali i kiseli kupus, već će jelu dati određenu slanoću pa pazite da ne preterate sa solju. Po ukusu možemo dodati 2 dl crnog vina i koncentrat paradajza.
To je to! Smacznego! (Prijatno!)

Poslednjih desetak dana je palo kiše koliko nije od leta 2000. godine. Biće gljiva! Kraj je juna, a kiše je bilo toliko da su počele da se pojavljuju i po parkovima, pokošenim površinama, žardinjerama, svuda! Nekoliko šampinjona (Agaricus Campestris), našao sam pre neki dan ispred školskog. Za prave vrganje još nije vreme, ali da je bilo ovoliko kiše najesen, najeli bismo se i toga. Ovako tek po neki primerak. Lisičarki (Cantarelus Cibarius) ipak ima tokom cele sezone, od kraja maja do kraja oktobra, pa je red da nešto napišemo o njima.
Postoji velika zabluda da su lisičarke jedino dobre u čorbi. Ova sočna i lepa gljiva ne zaslužuje da je tako omalovažavamo. Mnoge vegetarijance, ljubitelje prirode i roštilja obradovaće činjenica da su odlične i na žaru, samo ih bacimo na roštilj i ostavimo desetak minuta, da se skoro prosuše. Ostaće one i dalje dovoljno sočne, ali svoje najbolje od sebe daće upravo na ovaj način. Zato, kad budete išli u pečurke, obavezno stavite roštilj u gepek.
Kao i ostale vrste koje se bacaju na žar, dovoljno će biti začiniti ih samo solju i biberom, a može i malo seckanog peršuna ili mirođije. Neki vole da stave senf i ren, a perverznjaci ih nabadaju na ražnjiće u kombinaciji s drugim gljivama i mesom, najčešće suvim vratom.

Evo šta sam smislio. Kad rano ustanete, i nemate šta posebno da radite, nije vam do čitanja, surfanja, nego biste da pustite glavu na otavu (šta, ovo, dođavola, znači?), možete da učinite nešto veoma korisno i bacite se na najdosadniji posao na svetu.
Najpre, svima nam je poznato kakve je posledice izazvao novi softver lansiran iz ingenioznog "mojblog" tima kad su k vragu otišli svi naši napori na blogovima sa linkovima na druge blogove, sajtove, ankete, banere i ostalo.
To, međutim, nije bilo dovoljno, iako su mnogi već tad digli ruke od blogovanja pošto je zaista deprimirajuće kad vam višemesečni trud neko preko noći uništi.
Oni uporniji, seli su za komp i ispravili sve greške nastale ovim procesom, a onda je došlo do promene domena co.yu u rs.
Simpatično! To znači da su svi linkovi na fotke, druge blogove i sajtove jednostavno nestali. I što je najgore, nemamo koga da krivimo. Sve je to kao normalno.
I tako sam ja dana seo, i svaki jebeni post, jedan po jedan, ispravljao. Svako co.yu menjao u rs. A poznato je kako brzo radi ovaj softver. Treba imati bezgranično strpljenje. Ponekad je potrebno nekoliko puta ulaziti u isti post pošto i to je neki bag u softveru - neće uvek.
Još jedan užitak u ovom dražesnom poslu je to što ispravke ne možete da vršite direktno nego morate da uđete u Source, pa odande, metodom pretrage ctrl-F svako co.yu menjate u rs.
Ma uživancija! Svako bi poželeo da radi ovaj posao.... Ali ja sam uradio, bar na ovom blogu, a ostale ću da spašavam ako se ova ekonomska kriza, daj bože, nastavi.
I još kad krenem da sređujem sajtove, isto ovako fajl po fajl, imaću posla za 10 meseci najmanje.
Pridružite mi se u ovom užitku i sami sredite svoje blogove i sajtove. Osim ako niste bili dovoljno inteligentni da fotke istovarujete na neki .com domen, a linkove.... a linkove ne znam... niste ih koristili.

Jedna od varijanti davno otkrivene sloge badema i pastrmke. Otkako su brancin i orada počeli masovno da se uzgajaju, cene običnoj pastrmki koja se uzgaja jako dugo, drastično su opale. Za kvalitet ove ribe zaista nesrazmerno. Zato, kad god se na ribarnici nudi neka od ove tri vrste, biram pastrmku. Orada i brancin su bolji jedino divlji, sveže ulovljeni.

Potrebno je za dve osobe:
2 veće pastrmke (mogu i one razne kalifornijske, losos pastrmke i slično, ali opet najbolje obična domaća jezerska)
150 grama pirinča
50 gr badema
veza peršuna
3 kašike maslinovog ulja
so, biber

Priprema:
Stavite pirinač da se kuva s malo soli.
Filete pastrmke teško ćete naći u ribarnici, tako da ćete meso morati sami da odvojite od kostiju i kože. Dosadnjikav i smoran posao, ali isplati se. Kad završite s tim, izlupajte bademe u avanu na komadiće, da ne bude baš da bude prah.
Kad je pirinač skuvan, stavite ga na dno tepsije, pa onda naređajte iseckane filete pastrmke, bademe, iseckan peršun, nalijte sve maslinovim uljem, posolite i pobiberite po želji i stavite u rernu da se peče na 220 stepeni ne više od 10 minuta. Ako volite pečeniju ribu, može petnaestak.

Uz ovo jelo odlično paše neko belo vino tipa šardone, hladno. Ko voli, može da iscedi limun ili doda još maslinovog ulja. Dobro paše i da se kad je sve gotovo doda sveža rukola.

* Niste upisali tekst posta